Рузвелтова 1а, Београд
Зграда Завода за физику
ЗНАМЕНИТЕ ЛИЧНОСТИ
 |
|
Проф.инж. НИКОЛА И.СТАМЕНКОВИЋ рођен je 1858. y Београду где je завршио Реалку 1874, a Технички факултет Велике школе 1879. године, изгубивши једну годину y српско-турском рату. После тога уписује ce на Политехнику y Минхену и тако завршава и тамошњи факултет. Прво je био са службом y Железничком одељењу тадашњег Министарства грађевина, a 1887. je изабран за наставника Техничког факултета. У прегледу предавања наставничког особља Техничког факултета Српске краљевске велике школе за 1888/89. годину, y оквиру дела 20. - „Хидротехника са техничком хидрауликом и конструкцијама“, између осталог, професор Никола И. Стаменковић je предавао и a)Оснивање грађевина, a y осталим предметима које je он предавао: б)Регулација река, в)Канализација река, г)Снабдевање вароши водом, д)Наводење или заливање земљишта водом, ђ) Исушивање баровитог и мочварног земљишта и е)Канализација вароши, наводе ce и одговарајуће хидротехничке грађевине. Према томе, Н.Стаменковић je први наставник за област хидротехнике. Овај врсни познавалац страних језика не само да je пуну 21 годину предавао хидротехничке предмете већ je пројектовао хидротехничке грађевине и преводио на наш језик страна достигнућа y тој области (Регулација Ђердапа, 1891, Једна проста конструкција покретне бране, 1891, Хидротехничке уставе y Угарској, 1896. итд.). Године 1894. оснива ce Завод за хидротехнику на Техничком факултету Велике школе. Стаменковић je био декан Техничког факултета Велике школе 1894. године, a 1900. ректор Велике школе. Године 1905. оснива ce Универзитет y Београду, y чији састав улази и Технички факултет. Број студената постепено расте, али их je још увек мало. У време оснивања Техничког факултета, свих студената технике, на свим одсецима, било je мање од стотине, али je и то много y односу на двадесетак - колико их je било двадесет година раније. По оснивању одсека, већина студената ce опредељује за Грађевински одсек. Године 1900. Српска краљевска штампарија (у завидној опреми) издаје књигу Основи хидротехнике од тада позна- Катедре за хидротехничке дисциплине 221 тог немачког хидротехничара Густава Толкмита, a y изванредном преводу Николе Стаменковића. To je прва стручна књига из хидротехнике, штампана на нашем језику. Двапут je Стаменковићу нуђено да буде министар, али je он „ту почаст одбио“ не желећи да напушта струку. Био je председник Грађевинског савета Министарства грађевина, председник Управе вода, која je основана његовом иницијативом и испуњавала je велике задатке. Био je такође председник Комисије за полагање државних испита инжењера и архитеката. Његови објављени радови везани су за све гране хидротехнике и за хидротехничке проблеме y Србији, али и ван ње, као и за радове y суседним југословенским крајевима, тада ван Србије. Писао je о воденом путу „средином Европе до Јегејског мора“. Сем последње етапе, тај пут je после готово 100 година постао стварност (Дунав-Мајна-Рајна). У периоду од 1890. до 1891. и од 1895. до 1900. године био je главни уредник СрпскоГ техничког листа, гласила Удружења срцских инжењера и архитеката, чији je био председник и један од оснивача. Кратко време био je председник Београдске општине, али очигледно првенствено зато да би остварио грађење београдског водовода, које je ставио на дневни ред седнице одборника, осам дана no преузимању дужности. После решења овога проблема, истим жаром ce заузео за изградњу канализације Београда. Учествовао je на различите начине y многим пројектима тога доба. Велика je делатност Николе Стаменковића, иако његов животни век није био дуг (живео je свега 52 године). Умро je 12. јануара 1910. године, y Нишу, од срчаног удара, за време прекида седнице која je под његовим председништвом расправљала о електричном варошком постројењу. Изградња београдског водовода и канализације, као и начин на који je то обављено, указује да je општи друштвени ниво достигао ону висину која тражи и материјално испољавање постигнутог степена културе и цивилизације, посебно y хидротехничким радовима. Готово истовремено са преласком Велике школе y Универзитет, дешавају ce нове промене y организацији хидротехничке службе. Оснива ce Хидротехничко одељење y Министарству народне привреде, Законом од 18. децембра 1905. године „у циљу регулисања и одржавања текућих вода, односно ради спречавања поплава, исушивања мочвара, наводњавања, грађења канала и уопште ради употребе вода...“ Ово одељење има „Управу вода“. Основан je и „Фонд вода“ y оквиру Управе фондова. Законом je предвиђено да ce за спровођење свих мера, на које закон упућује, могу оснивати водне задруге на терену. Нажалост, архиве Хидротехничког одељења и Управе фондова нису сачуване. Ипак, на основу овога ce може закључити да je Србија крочила на пут савремене водопривреде, иако ce појам о водопривреди још није формирао ни y Србији ни y свету. To ce осећа и на Техничком факултету. За професора хидротехнике, уместо Николе Стаменковића, долази Владимир Митровић, захваљујући свом стручном угледу, стеченом на унапређењу хидротехнике y Србији.
Линк на ГРФ профил |
 |
| Проф. инж. ВЛАДИМИР П.МИТРОВИЋ рођен je 1871. y Јагодини. Техничке студије похађао je на Техничком факултету Велике школе y Београду и на Техничкој високој школи y Цириху. По завршеном школовању, од 1898. године, он ради као инжењер no Србији: y Нишу, Крагујевцу и Београду. Његови хидротехнички подухвати, углавном, први су те врсте на подручју y којем je деловао (водоводи, регулациони радови на водним токовима). Године 1910. долази на Факултет, али већ од 1912. учествује y ратовима. Из распореда часова за летњи семестар школске 1911/1912. године ce види да ce предмет Хидротехника предавао y VI и VIII семестру (као Хидротехника 1 и Хидротехника 2), и да je предмет предавао професор Владимир П.Митровић. Већ школске 1913/1914. године број часова ce повећао; предмет je и даље (и наредних 18 година) предавао професор Владимир Митровић. Учесник je Балканског и Првог светског рата, као резервни инжењерски официр. После завршетка ратова враћа ce на Технички факултет, где предано ради на унапређењу хидротехнике, неколико година све до Другог светског рата. После Првог светског рата професор Владимир Митровић je предавао: Водовод и канализацију, Искоришћење водне снаге, Хидротехнику 1 и Хидротехнику 2. Његови студенти задржали су успомену о њему као о омиљеном професору. To je била личност великог утицаја не само на Факултету и Универзитету него и ван њега. Велика je његова стручна и јавна делатност, a посебно при решавању низа значајних задатака тадашње хидротехнике и грађевинарства. Био je ректор Београдског универзитета (1930-1932). После тога, због слабог здравља, предавања уступа својим сарадницима, a касније ce потпуно повлачи као пензионер на своје имање y Новом Селу, код Врњачке Бање, где je и умро јуна 1941. године. Професор В.Митровић je све до 1924. године био и једини професор Хидротехнике. Te године он постаје редовни професор за предмете Водовод и канализација, Искоришћење водних снага и Хидраулика, док преостали део хидротехничких предмета уступа тада новопостављеном ванредном професору Милану Нешићу, који почиње да предаје Регулисање река и дивљих потока и Грађење пристаништа и Техничке мелиорације. Асистенти професора В.Митровића су од 1922, односно 1923. године, Богић Кнежевић и Слободан Петровић, касније професори, први за Хидраулику и Искоришћење водних снага, a други за Водовод и канализацију. Надаље, y оквиру предмета Хидротехника 2 je редовни професор Владимир Митровић предавао и хидротехничке конструкције, јер ce предмет Бране даље не појављује. Асистент Слободан В. Петровић je 1929. године статички прорачунао брану „Грошница“, a већ школске 1931/32. године je као доцент предавао предмет Хидротехника 2. Следеће школске године постоји и предмет Примена армираног бетона y хидротехници, који je предавао доцент Александар Б. Гавриловић, док je вежбања из Хидротехнике држао доцент Богић Р. Кнежевић. Може ce закључити да je професор В. Митровић основао посебне предмете за поједине области хидротехнике и обезбедио наставно особље, што je велики његов допринос. Његова je заслуга што je, развијајући наставу на Факултету, развијао и хидротехнику према захтевима времена - сагледавајући будуће потребе. Међу првим скриптама које су написали и објавили наставници Грађевинског одсека je Митровићева Хидраулика. |
 |
| Проф. инж. МИЛАН Л.НЕШИЋ родио ce 1886. y Сокобањи, основну школу je похађао y Власотинцу и Лесковцу, a матурирао y Београду y Реалци 1904. године. Дипломирао je на Грађевинском одсеку Техничког факултета y Београду, a потом на Културно-техничком одсеку Техничке високе школе y Минхену. По завршеном школовању, од 1919. године, ради y Министарству пољопривреде и вода. Године 1924. изабран je за ванредног професора Техничког факултета. Касније je редовни професор и све до рата, 1941. године, предаје Регулисање река, Пловне путеве и пристаништа и Хидротехничке мелиорације. Kao саветодавац учествовао je y великом броју тадашњих хидротехничких пројеката. Обављао je низ дужности јавног карактера. Био je председник Београдске општине (1930-1932). Заробљен je y рату 1941. године, a из заробљеништва ce, као тешко болестан, враћа 1942. године. По ослобођењу je враћен на дужност, али ce убрзо пензионише 1945. године. Но то није крај његове стручне делатности. У периоду од 1946. до 1953. године ради као технички експерт Министарства комуналних послова НРС, a од 1953. до 1957. године као главни инжењер надзора на изградњи Хидросистема „Власина“. По његовој изградњи, до 1960. године, председник je Координационог одбора при Савезној комисији за водопривреду, где највише времена посвећује изради идејног пројекта регулације Велике Мораве. Последња активна служба му je била y бившој Дирекцији за уређење слива Велике Мораве y којој je радио као саветник. Умро je 1970. године. Својим студентима и сарадницима професор Нешић je остао y сећању као изванредан стручњак и предавач и човек ведра духа. Он ce може сматрати утемељивачем наставе о хидротехничким мелиорацијама. Штампао je три књиге, под општим насловом Технинке мелиорације (Општи део, Земљиште-Биљке-Вода, Одводњавање и наводњавање). Ове књиге су за ондашње прилике биле на таквом савременом нивоу, на какав ce веома ретко тада наилазило и y светској литератури. И за другу област, коју je предавао, написао je уџбеник Регулисање река, издат после рата и доживео два издања. |
 |
| Рођен je y Врелу код Уба 1891. године. Започео je студије технике на Техничкој високој школи y Берлину, али je морао да их прекине 1914. године. Када je избио рат, враћа ce y Србију, ступа y војску и учествује y одбрани своје земље, повлачи ce преко Албаније. После рата завршава студије y Београду, 1921. године. Целокупни свој радни век провео je на Техничком, односно Грађевинском факултету, прошавши све наставне степене од асистента до редовног професора. Пензионисан je 1961. године. Био je први ректор Техничке велике школе, образоване 1948. године, a непосредно пре тога био je проректор Универзитета. Умро je 1963. године, y Београду. Тежиште своје наставне делатности професор Кнежевић посвећује Хидраулици и пред рат оснива Хидрауличку лабораторију, a од оснивања Грађевинског факултета до пензионисања предаје искључиво предмет Хидраулику, који постаје основни предмет Одсека за хидротехнику. Професор Кнежевић je утемељивач експерименталне хидраулике y Југосла- вији. Руководио je израдом и испитивањима на првом хидрауличком моделу 1934. године. Његова хидрауличка истраживања одвијала су ce како y хидрауличкој лабораторији (модели прелива, локалне ерозије, регулације река, отпор пловила), тако и y природним условима - испитивање проноса вученог и суспендованог наноса y вештачким језерима, мерење протока итд. Захваљујући професору Кнежевићу, који je својом личношћу умео да привуче младе људе и да их одушеви за хидраулику, омогућен je послератни брзи напредак хидраулике y Србији. |
 |
| Академик проф. МИЛАДИН ПЕЋИНАР је рођен 18. марта 1893. године (по новом календару) у златиборском селу Љубишу, Ужички округ. Студије на Грађевинском одсеку Техничког факултета у Београду је уписао 1912.године, да би их прекинуо у току балканских ратова и Првог светског рата, у којима је активно учествовао. По завршетку Првог светског рата, Миладин је наставио студије на Грађевинском одсеку Техничког факултета у Београду. Студије је завршио децембра 1921. године.
Првих неколико година радио је у Министарству грађевина, у Генералној дирекцији вода. Као овлашћени инжењер, 1925. године основао је биро за пројектовање грађевина на води и у њему радио до почетка Другог светског рата. Од јануара 1945. године радио је као саветник у Министарству грађевина ФНРЈ, одакле је прешао у Савезни хидрометеоролошки завод. Одлуком Владе НР Србије од јуна 1948. године Технички факултет је издвојен из састава Универзитета у Београду и постао је Техничка велика школа, а Грађевински одсек постао је Грађевински факултет у саставу Техничке велике школе. Одмах је направљен први наставни план, по коме је на Одсеку за хидротехнику уведен предмет Хидротехничке конструкције. За ванредног професора и првог наставника на овом предмету изабран је инжењер Миладин Пећинар, као врстан познавалац хидротехнике, који је већ пројектовао бројне хидротехничке конструкције. Због изузетног доприноса, како у наставно-научној, тако и у стручној делатности, већ 1951. изабран за редовног професора. За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1959, а за редовног члана 1963. године. Исте године је и пензионисан.
Умро је 5. јуна 1973. године у Београду и по својој жељи сахрањен у родном Љубишу.
Научна и стручна делатност академика Миладина Пећинара покрива скоро све гране и научне дисциплине хидротехнике, као што су: хидрологија, хидраулика, опште уређење вода, коришћење водних снага, санитарна хидротехника, уређење водотока, коришћење минералних вода и хидротехничке конструкције. У свакој од ових области дао је врло значајна и економична остварења, у којима се, поред највишег инжењерског квалитета, увек видео студиозан карактер и дух научног стваралаштва. Један је од пионира у развоју модерне хидротехнике код нас. После Другог светског рата постао је чувени експерт у пројектовању хидроенергетских објеката.
У време док је водио свој биро, Миладин Пећинар је више година био потпредседник Удружења југословенских инжењера и архитеката. У то време, Удружење је изградило свој дом у Београду. Био је председник Дисциплинског суда у Београдској инжењерској комори.
После Другог светског рата, 1946. године, изабран је за првог председника Одбора југословенске секције Међународног комитета за високе бране.
Био је стручни и научни сарадник многих наших предузећа, установа и института. Такође је био почасни члан: Савеза друштава инжењера и техничара Југославије, Друштва грађевинских инжењера и техничара Југославије и Друштва грађевинских инжењера и техничара Србије. Био је члан Савета Грађевинског факултета, члан Савета за урбанизам НР Србије, члан Савета за урбанизам НО Београда, члан Савезне комисије за водопривреду, члан Стручног савета Центра за унапређење грађевинарства, члан Стручног савета Савезне хидрометеоролошке управе, члан Стручног савета Комитета за водопривреду, члан Научног савета Института "Јарослав Черни", стални експерт предузећа "Енергопројект", и др.
Академик Миладин М. Пећинар је носилац Албанске споменице. На крају Првог светског рата одликован је орденом Белог орла са мачевима IV реда. Године 1930. одликован орденом Светога Саве, а 1938. орденом Југословенске круне четвртог степена и бугарским орденом Св. Александар (официрски крст).
После Другог светског рата, 1956. године, добио је Орден рада првог реда, а затим и Орден заслуга за народ са златним венцем. Два пута (1962. и 1964. године) добио је Октобарску награду града Београда и два пута je (1951. и 1959. године) Седмојулску награду. Награду АВНОЈ-а добио је 1969. године.
У знак захвалности, у парку Буковичке Бање подигнут му је споменик, а једној алеји дато је име „Алеја академика Миладина М. Пећинара”. Такође, споменик академику Пећинару постављен је и на Златибору, док је Ужице, град у коме је завршио гимназију, једној улици дало његово име.
Линк на ГРФ профил |
 |
| Рођен je 1895. y Доњој Каменици, код Књажевца. Активан je учесник Првог светског рата. Студије je завршио y Га- ну, y Белгији, 1922. године. Године 1923. биран je за асистента Техничког факултета, a 1930. године одлази за директора Београдског водовода; на Факултет поново долази 1937. године, али сада y својству ванредног професора за Водовод и канализацију. После рата наставља своју наставничку делатност као редовни професор. Био je декан Грађевинског (факултета (1958-1960). Пензионисан je 1965. a умро y Београду, 1966. године. Професор Слободан Петровић је оставио неизбрисив траг y развоју и осавремењавању наставе и технике снабдевања водом и каналисања насеља и индустрије. Наставу из области водоснабдевања и каналисања обогатио je појмом о квалитету воде за пиће и отпадних вода и заштити вода, као и најсавременијим достигнућима из области технологије и објеката за пречишћавање воде за пиће и отпадних вода. Основао je 1947. године и Лабораторију санитарне технике, y којој обрађује научне теме, али и истраживања за потребе привреде. Уџбенике професора Петровића користили су и инжењери, као извор информација неопходних за њихов рад y пракси. Професор Петровић пројектовао je водоводне и канализацијске системе за многа насеља и индустријска постројења, као нпр. за Београд, Крагујевац, Лучане, Крушевац, TE „Колубара“, површински коп угља y Рудовцима и др. Линк на ГРФ профил |
 |
| Рођен je 1911. y Новом Саду. Основну школу похађао je y селу Госпођинци y Бачкој, гимназију y Новом Саду, где je и матурирао 1929. године. Уписао je Грађевински факултет y Београду 1929. и дипломирао 1935. године. Од дипломирања до Другог светског рата ради y области водопривреде као инжењер хидротехничар.
Период 1942-1944. године провео je на Техничкој великој школи y Берлину као сарадник професора A. Лудина. Године 1944. враћа ce y Нови Сад, где ce запослио y бродоградилишту.
Изабран je 1946. за доцента на Грађевинском факултету y Београду, где je предавао предмете: Хидротехничке мелиорације, Пловни путеви и пристаништа и Организација грађевинских радова.
Тих година обавља значајне функције y Министарству саобраћаја - Одсек за речну пловидбу y Савезној планској комисији - сектор за инвестиције, директор je Института за водопривреду „Јарослав Черни“. Године 1962. изабран je за декана Грађевинског факултета.
Докторирао je 1955. године на Грађевинском факултету y Београду. Ванредни професор Универзитета y Београду постао je 1953. године, a редовни 1959. Специјализирао ce за проблеме одводњавања и наводња- вања и водопривреде, што je и предавао на Грађевинском фа- култету y Београду, али и на грађевинским факултетима широм Југославије. Наставу на последипломским студијама из ових области држи на матичном факултету, као и на Ар- хитектонском факултету y Београду и Пољопривредном факултету y Новом Саду. Ha последипломским студијама предаје предмете Водопривреда и Хидротехничке мелиорације. Пензионисан je 1978. године. Умро je y септембру 1981. године. Изузетно широко образован, зналац неколико светских језика, значајно je допринео решавању кључних хидротехнич- ких проблема на територији целе послератне Југославије. Списак бројних радова (13 књига, 45 чланака, шест прево- да, 18 чланака на страним језицима, низ публикованих извештаја о истраживачком раду, редакторска активност, велики број студија и пројеката и др.), најбоље илуструју врсту и обим активности професора Владисављевића. Добио je више награда и признања, a има и највиша југословенска одликовања за рад (Орден рада са црвеном заставом и др.). Био je више пута југословенски делегат y међународним организацијама (EEC, FAO, SEV, OECD), био je члан комисије за водопривредна питања граничних водотока према Мађарској, Албанији, Бугарској и Румунији. Своје богато искуство научника и практичара y области водопривреде, синтетизовао je y својим књигама Хидротехничке мелиорације - наводњавање (1947) и 0дводопривреди (1968). Ова књига може да послужи као уџбеник, али ce мо- ра напоменути да je то особена књига, где су изложена начела водопривреде и ауторови оригинални погледи, ставо- ви и осврти. Она je произашла из дугогодишњег искуства и размишљања о водопривреди, a посебно о околностима раз- воја наше водопривреде. Технички факултет y Кампали - Уганда основан je 1970. године према његовом плану; он му je био и први декан. Професор Живко Владисављевић, no свом целокупном делу, чини једну од кључних личности y историји југословен- ске водопривреде, али исто тако и Грађевинског факултета Универзитета y Београду. Линк на ГРФ профил |
 |
| Професор Милан Верчон je рођен 1913. y Трсту. Породица му емигрира y Београд, где он 1940. године заршава Грађе- вински факултет. Након рата, проведеног y заробљеништву, ради на пројектовању и изградњи четири власинске хидроелектране. Од 1947. године обавља значајне дужности y нашим најпознатијим грађевинским предузећима (технички директор „Хидробироа“, „Хидроелектропројекта“ и главни инжењер „Енергопројекта“). У овом шоследњем својству имао je одговорне дужности на пројектовању брана и хидроелектрана „Кокин Брод“,„Бистрица“, „Потпећ“ и др., као и низа објеката y иностранству. Посебно плодно раздобље стручног рада професора М. Верчона повезано je са изградњом ХЕПС „Ђердап I“.
Kao афирмисани хидроенергетски стручњак изабран je 1960. године за ванредног, a 1968. за редовног професора Грађевинског факултета y Београду за предмет Коришћење водних снага. У два мандатна периода биран je за декана: 1969-1971. и 1971-1973. године. Пензионисан je 1978. године.
Ha последипломским студијама предаје предмет под истим називом. Професор Верчон je био изузетно цењен и y иностранству. Био je изабран за председника Поткомитета за хидроенергетику Комитета за енергетику OUN y Женеви. Под ње- говим руководством Комитет je урадио низ значајних студија, укључив ту и једну од најподробнијих студија расположивог хидроенергетског потенцијала Европе. Kao професор no позиву, годинама je одржавао наставу y познатој међународној летњој школи y Падови, као и на последипломским студијама y Греноблу. Биран je y највише форуме ICOLD-a (Међународног комитета за високе бране), a на највећим светским конгресима те асоцијације поверавана му je изузетно цењена дужност уводног референта. Ha позив влада неких земаља y развоју ради базне студије њихових хидроенергетских потенцијала и могућности њихове реализације (Камбоџа, Египат, Либан, Пакистан, Алжир). Kao свог редовног члана прима га Удружење америчких грађевинских инжењера. За свој самопрегорни рад професор Верчон добио je низ признања. Одликован je са три ордена рада, Орденом заслуга за народ, Орденом Републике, a добио je и висока одликовања и признања Румуније, Либана и више других земаља. Умро je y Београду 1992. године. Линк на ГРФ профил |
 |
| Проф.др ВУЈИЦА ЈЕВЂЕВИЋ, дипл.инж. грађевинарства је један од водећих светских научника у области Хидрологије, кога сматрају једним од оснивача савремене Стохастичке хидрологије. Био је професор Грађевинског факултета у Београду до 1958. године (предавао је предмете Хидрологија и Коришћење водних снага). Прешао је у САД на Colorado State University, Fort Collins, на коме је предавао до пензионисања. Изабран је за иностраног члана Академије инжењерских наука Србије. Први је доктор техничких наука у области Хидротехнике (докторирао пред комисијом САНУ којој је председавао академик Милутин Миланковић). Оснивач је прве хидрауличке лабораторије на простору бивше Југославије. Радио је на планирању објеката - првенаца наше хидроенергетике (Власина, Маврово, ХЕ на Врбасу, Јабланица, Рама). Био је веома плодан стваралац све до своје смрти 2006. године и један је од најцитиранијих светских научника у области вода. Утирао је нове правце у светској науци о водама, што је било истакнуто у одлуци којом му је Америчко друштво грађевинских инжењера (ASCE) 1996. године доделило, као првом лауреату, тек установљену највишу награду за достигнућа у области хидротехнике. Пошто је до одласка у САД 1958. године имао водећу улогу у хидротехничкој изградњи у Србији и Југославији, у стварању научних центара и едукацији инжењера, а током свог рада у САД био у тесној вези са домовином помажући њен научни, стручни, а посебно кадровски развој, професор др Вујица Јевђевић је један од великана у плејади стваралаца у области вода у Србији, један од градитеља којим се поноси и његов матични Грађевински факултет у Београду.
Вујица Јевђевић је рођен 1913. године у Касидолима крај Прибоја. На Грађевинском одсеку Техничког факултета у Београду дипломирао је 1936. и наставио студије на високој школи у Греноблу (Француска), на којој 1938. године стиче диплому хидротехничког инжењера. До почетка рата радио је као хидротехнички инжењер у Скопљу. Након рата, по повратку из заробљеништва, преузима низ одговорних послова као пројектант, истраживач и професор. Формира Хидроенергетски завод са хидрауличком лабораторијом и од 1949. до 1956. руководи њиме. Тај Завод је имао најважнију улогу у хидроенергетској изградњи Југославије, а из њега су израсли садашњи Институт за водопривреду и компанија “Енергопројект“. У периоду 1946. до 1957. на Грађевинском факултету у Београду предаје предмете „Хидрологија“ и „Коришћење водних снага“, формирајући те научне дисциплине. Године 1956. објављује у Београду своју познату књигу “Хидрологија“, којом ту, до тада углавном дескриптивну науку, фундира као егзактну инжењерску науку, те се са Linsley-ем и Kohler-ом сматра једним од оснивача савремене школе Хидрологије у свету. Интензивно ради и на истраживањима у више других области: Хидраулике, посебно Хидраулике објеката, Хидрограђевинских конструкција и даје методолошке, светски признате доприносе систематизацији водних потенцијала, као основе науке о коришћењу водних снага. У том периоду ради као истраживач и планер на хидроенергетским пројектима у Југославији (ХЕ Власина, ХЕ Маврово, ХЕ Јабланица, ХЕ на Врбасу, итд).
У Српској академији наука и уметности је 1955. године одбранио докторску дисертацију под насловом “Методе изучавања водних снага“ као први доктор техничких наука из области хидротехнике. Методе анализе хидроенергетских потенцијала које је он разрадио временом су постале одомаћене у светској пракси. Године 1947. он је дефинисао појам “водопривредне основе“, као базног планског документа, по коме је хидротехничка струка била веома цењена и препознатљива међу другим струкама, све док недавно неразборити људи тај термин нису укинули у Закону о водама, наносећи тиме непроцењиву штету струци.
Као светски афирмисани експерт 1958. године прелази у САД, а већ 1960. године је изабран за редовног професора и руководиоца истраживачког и постдипломског програма за Хидрологију и Водопривреду на Грађевинском факултету Универзитета Државе Колорадо у Форт Колинсу, који је, захваљујући професору Јевђевићу постао најпознатија светска висока школа хидротехнике, на коју су са свих страна света долазили докторанти управо код њега, као ментора увек актуелних дисертација. Пензионисан је 1979. и додељено му је почасно звање “профессор емеритус“. Од 1979. до 1987. ради као професор - истраживач и директор водопривредног института на Универзитету “Џорџ Вашингтон“ (Washington D.C.). Почасни докторат Универзитета у Београду је добио 2004.године.
Преминуо је 2006. у свом дому, Highlands Ranch крај Денвера, Колорадо, САД.
Линк на ГРФ профил |
 |
| МЛАДЕН БОРЕЛИ, дипл.инж.грађ. је био и остао велика личност југословенске и српске хидро-технике. Својим педагошким и научним радом постао је родоначелник и најзначајнији део Београдске школе хидродинамике подземних вода. Био је истрајан у једној области, али је истовремено отварао читав низ других. Тако је дао и велики допринос и речној хидраулици, посебно проблемима суспендованог и вученог наноса, поморској хидраулици, заштити животне средине и др. Умео је да непогрешиво процени „дух будућег времена“ и имао је храбрости, да заједно са колегама своје генерације, прихвати да креира и доведе до реализације „мега пројекте“, као што је на пример „Београдски хидрочвор“, интегрално уређење Аде Циганлије и леве обале Саве.
Рођен је у Задру августа 1922. године у познатој породици Борели. Породица је пореклом из Скандинавије, а у Болоњу су дошли у X веку, где им је локално становништво дало нади-мак boreallis – северњаци. У Далмацију су се преселили почетком XVIII века, у доба када су, након протеривања Турака, ти крајеви припали Венецији. Један од разлога пресељења је било учешће на конкурсу за хидротехничко уређење Вранског поседа (блата), који је расписала Млетачка држава.
Младенов директни предак Francesko conte Borelli је након јавног надмедатања, са Млетачком републиком 1752. године, закључио уговор о концесијама за Врански феуд (површине од око 16.000 ha), уз обавезу да својим знањем и о свом трошку изврши комплексно хидротехничко уређење Вранског језера са припадајућим земљиштем: прокопа канал Просика, од језера до Јадранског мора, дужине 850 m кроз стену и ископа дренажне канале за исушивање мочваре око језера. Овим радовима је снижен и стабилизован ниво језера, формирано плодно пољопривредно земљиште и елиминисана честа појава болести маларије. Изведени радови на хидротехничком уређењу Вранског језера остали су у функцији до данашњих дана, а концесиони уговор је један од првих у савременом добу. Од тог времена Borelli су титули conte додали di Varana, као што је било предвиђено концесионим уговором.
Бурна породична историја је кроз генерације учила млађе нараштаје основним људским врлинама: љубави према слободоумљу, човеку, природи, раду, самодисциплини и упорности. То су управо и особине које су красиле професора Борелија.
Младен Борели је основну школу и нижу гимназију завршио у Загребу. Његова породица се 1937. године преселила у Београд, где је у Другој мушкој реалној гимназији завршио остале разреде гимназије и матурирао 1940. године. Исте године уписао се на студије на Грађевински факултет Универзитета у Београду. Студије је због другог светског рата прекинуо 1941. године. Наставио их је одмах по завршетку рата, тако да је дипломирао 1950. године, са просеком оцена 9,50.
По завршетку студија, ангажован је као млађи асистент у Институту за хидротехнику Српске академије наука и уметности. На конкурсу Француске владе, 1952. године, добио је стипендију за хидротехничке студије на Институту за механику Универзитета у Греноблу, на коме је 1954. године одбранио дисертацију „Contribution a l’etudie des milieu poreux“ из области подземних вода – струјања према несавршеном бунару. Тако је стекао звање једног од првих доктора техничких наука у области хидротехнике у Југославији. Француско министарство авијације штампало је ову тезу као једну од најбољих из области хидродинамике, у Француској за 1954–1955. годину. Резултати дисертације цитирани су у најпознатијој светској литератури тога времена, као на пример у књигама: „Приручник за хидротехничке конструкције“ од Кисељева, „Фундирање“ од Ленардса, „Теоријске основе струјања под-земне воде“ од Шестакова, „Подземна вода“ од Шелера, „Физички принципи струјања подземне воде“ од Ирмаја и др.
По повратку у земљу, 1955. године, изабран је у звање доцента на Грађевинском факултету у Београду, на предметима Хидраулика и Хидрологија, у алтернацији са проф. Богићем Кнежевићем. За ванредног професора изабран је 1960. године, а за редовног професора 1966. године у својој 44. години.
Изванредан научни и стручни рад и бројне активности проф. Борелија на нивоу Југословенског друштва за хидрауличка истраживања, бројних државних комисија и стручних тимова, учинили су да постане предавач на више предмета из шире научне области Хидраулике, на практично свим грађевинским факултетима у тадашњој Југославији. Тако је поред Београда предавао и у Загребу, Љубљани, Сарајеву и Скопљу и био руководилац докторских и магистарских теза и бројних семинарских радова.
На матичном факултету у Београду проф. Борели је један од утемељивача последипломских студија (1962.) и ментор више магистарских радова и докторских теза. Водио је различите специјалистичке курсеве од којих је најзначајнији курс из Водопривредног инжењерства за земље у развоју (1981 – 1992).
Публицистичка делатност проф. Борелија је импозантна. Преко 200 научних и стручних радова, од којих бројне монографије, књиге, скрипта, као и радови објављени у међународним часописима у области механике флуида, хидраулике и хидротехнике, су најбољи доказ његових изузетних научних и стручних квалитета. С обзиром да су у већини радова презентирани резултати оригиналних истраживања, нове методе и поступци који су унапредили хидраулику подземних вода, радови су веома често цитирани од стране великог броја истраживача широм света.
Пензионисан је 1987. године, да би и након тога остао активан као наставник на последипломским студијама и у раду на научноистраживачким пројектима. Преминуо је 1995. године у Београду.
Линк на ГРФ профил |
 |
| Рођен je 1923. y Сомбору, где je завршио основну и средњу школу. Грађевински одсек Техничког факултета завршио je y Загребу 1951. године. Током 1952. године запослио ce y Институту „Јарослав Черни“ y Београду, где je y периоду до 1988, са прекидима, обављао дужност инжњера истраживача y Хидрауличкој лабораторији, начелника Одељења за уређење речних токова, заменика генералног директора Института и директора Центра за документацију Института. Докторску дисертацију одбранио je на Грађевинском факултету y Београду 1961. године. За хонорарног сарадника за предмет Хидраулика са хидрологијом при Катедри за хидротехнику Грађевинског факултета изабран je 1957, за доцента на предмету Регулација река и пловни путеви 1962. a за ванредног професора 1967. године. Кад je изабран за доцента, држао je предавања из предмета Хидротехника, за који je написао скрипта. У периоду 1965-1967. године држи предавања из предмета Регулација река на Грађевинском факултету y Београду и на Техничком факултету y Нишу. Школске 1963/64. држи предавања на последипломским студијама на Грађевинском факултету y Београду из предмета Статистичка теорија турбуленције и Транспорт зрнастих материја. Ha последипломској настави држи предавања из области хидрауличког транспорта на Машинском факултету y Београду, Рударско-геолошком факултету y Београду, Технолошком факултету y Загребу. Повремено из ових области, y оквиру последипломске наставе, држи предавања и на одговарајућим факултетима y Сарајеву и Љубљани. За већину ових предавања написао je скрипта. Године 1969. споразумно je раскинуо радни однос са Грађевинским факултетом, пошто je као експерт UNESCO-a ангажован за рад y иностранству (Хидрауличка лабораторија y Пном Пену - Камбоџа, Технички факултет y Кампали - Уганда). Године 1981. изабран je за редовног професора на Грађевинском факултету y Суботици, за предмете Регулација река и Пловни путеви које je предавао све до 1989. године, када je и пензионисан. Од 1990. године je ангажован као хонорарни саветник Сектора за науку при UNESCO-y y Паризу, где je ангажован y организацији и надзору UNESCO курсева из области хидротехнике y Холандији, Енглеској и Аустралији. Научни и стручни опус професора Брука je изузетно разноврстан и богат и могао би ce поделити на три области: област експерименталне и теоријске хидраулике, област речне хидраулике, y којој je дао пионирске доприносе y Југо- славији, и трећа област која ce односи на реолошке пробле- ме везане за понашање зрнастих маса. Носилац je најзначајнијих студија и пројеката везаних за уређење речних токова широм Југославије (Дунав, Сава, Морава, Вардар, ХС ДТД итд.). Посебно треба истаћи фундаментална истраживања режима речног наноса на Дунаву y зони утицаја ХЕПС „Ђердап I“, којима je руководио као југословенски експерт. Ангажован je као експерт UNESCO-a на реализацији бројних хи- дротехничких студија широм света: y Алжиру, Судану, Индонезији, Бангладешу, Узбекистану итд. Објавио je више од 70 научних радова на домаћим и страним конгресима и y стручним и научним часописима. Линк на ГРФ профил |
 |
| Професор др СЛАВОЉУБ ЈОВАНОВИЋ, дипл.инж. грађевинарства био је редовни професор Грађевинског факултета у Београду и више пута шеф Катедре за хидротехнику. На редовним и последипломским студијама на Грађевинском факултету у Београду, али и на више других факултета и универзитета у Југославији предавао је више предмета из научне области Хидрологија. Био је оснивач и председник Југословенског друштва за Хидрологију, Националног комитета за међународну хидролошку деценију, Међународног хидролошког програма (ИХП) и Националног комитета за геофизику при Академском савету СФРЈ. Био је члан Југословенске комисије за UNESCO, а изабран је и за потпредседника Бироа Међународног савета IHP при UNESCO-у. Професор С. Јовановић је најзаслужнији што се Хидрологија у свим земљама на простору бивше Југославије развила у егзактну мултидисциплинарну науку, са значајним научним продорима који су били уважавани у читавом свету. Својим научним и педагошким радом, а посебно својим залагањем на плану сталне едукације и иновације знања свих хидротехничких инжењера Југославије професор Јовановић је начинио снажан заокрет у науци и струци, усмеравајући развој Хидрологије ка егзактној, високо софистицираној науци, која не само да користи бројне гране Математике и Информатике, већ управо тим фундаменталним наукама даје и вредне научне доприносе и усмерава и њихов развој у смеру примене у хидротехничком инжењерству. Његовим залагањем и његовим предвођењем, тим изузетних сарадника из свих научних центара СФРЈ створио је врло уважавану „школа југословенске Хидрологије“, по којој смо тада били препознатљиви и поштовани у свету.
Славољуб Јовановић је рођен 1. августа 1924. у Загребу. Матурирао је 1943. године у III мушкој гимназији у Београду. Дипломирао је на Грађевинском факултету Универзитета у Београду 1952. године. На истом факултету је докторирао 1967. са дисертацијом из области оптималног управљања акумулационим хидроелектранама. У периоду од 1952. до 1965. године радио је у Институту за водопривреду „Јарослав Черни“ као истраживач и начелник Оделења за хидролошка истраживања, унапређујући постојеће и развијајући нове методе хидрометриских мерења протока воде и наноса радећи на хидролошким студијама за капиталне хидротехничке објекте који су тада планирани. Та искуства су му касније била драгоцена у научном раду. Написао је са сарадницима веома добре књиге о Хидрометрији, те је важио за најкомпетентнијег експерта за ту изузетно важну област Хидрологије. Године 1965. је прешао на Грађевински факултет у Београду на коме је градио каријеру једног од најуспешнијих научника и педагога у области Хидрологије. Због свог људског и стручног интегритета, високе стручне компетенције, посвећености раду и стваралаштву, као и дивних људских особина, пре свега добронамерности и жеље да свима помогне, био је веома омиљен код студената и свих хидротехничких инжењера у Југославији. У пензију је отишао 1990. и убрзо нас је напустио 7. августа 1992. године после тешке болести.
Професора Славољуба Јовановића ћемо памтити као најангажованијег и најцењенијег професора Хидрологије на читавом простору Југославије. На редовним студијама је предавао предмете из разних области Хидрологије на више факултета Универзитета у Београду: Грађевинском, Рударско-геолошком, Метеоролошком, као и на грађевинским факултетима у Сарајеву и Приштини. На последипломским студијама предавао је више предмета (Статистичка хидрологија, Стохастичка хидрологија, Параметарска хидрологија) на факултетима у Београду, Сарајеву, Љубљани, Сплиту и Скопљу. Десет година је предавао на Међународној хидротехничкој школи UNESCO-а у Београду за усавршавање хидротехничких инжењера. Поверавање организације те широм света знане школе Београду и нашим професорима као предавачима било је велико признање нашој земљи и за то велику заслугу има управо и професор Славољуб Јовановић. Такође, био је иницијатор и један од стожера међународне сарадње подунавских земаља у области вода. Главни је национални аутор веома познатог вишенационалног монографског дела објављеног на више језика „Монографија реке Дунав“ (издавач: UNESCO). Објавио је 28 књига – уџбеника и монографија, а његов публицистички опус чини преко 100 библиографских јединица из Хидрологије, али и из више других хидротехничких дисциплина.
Линк на ГРФ профил |
 |
| Професор ГЕОРГИЈЕ ХАЈДИН је рођен 31. августа 1925. године у селу Хајдине, општина Врбовско, у Горском Котару, у Хрватској. Основну школу је завршио у Врбовском, а гимназију у Огулину, Карловцу и Београду. Матурирао је у Другој мушкој гимназији 1944. године, а 1946. године, уписао је Технички факултет у Београду. На Хидротехничком одсеку Грађевинског факултета, који од 1948. године делује као самостални факултет, дипломирао је 1951., а докторирао 1966. године. Радни век на Грађевинском факултету у Београду започео је 1955. године када је изабран за асистента, да би 1962. био биран за доцента, 1967. за ванредног, а 1972. године, за редовног професора. На Грађевинском факултету у Београду, предавао је предмете „Механика флуида“ и „Основе хидротехнике“, као и низ других предмета на редовним и последипломским студијама: „Хидраулика хидротехничких објеката", „Хидрометрија“, „Стишљиви флуиди“ и др. Већину тих предмета предавао је и на универзитетима у Сарајеву, Новом Саду и Суботици, где је основао Институт за хидротехнику са Хидрауличком лабораторијом. Пензионисан је 1990. године.
Као ментор двадесетак магистарских теза и десетак докторских дисертација, активно је пратио и усмеравао истраживања својих кандидата, јер је и сам био веома заинтересован за резултате тих истраживања. Његови некадашњи магистранти и докторанти данас су угледни универзитетски наставници у Београду, Новом Саду, Суботици, Сарајеву, Загребу и Љубљани.
Професор Г. Хајдин се бавио истраживањима у области примењене механике флуида и хидраулике објеката. Дао је велики допринос изучавајући проблеме водозахвата, прелива, водног удара у системима под притиском, подземних вода у карсту, речног наноса. Решења ових проблема уопштавао је везама бездимензионих величина, које су у виду номограма, одмах широко коришћене у пракси. Његова тумачења успостављених веза била су кристално јасна, при чему је инсистирао на "чисто" постављеним почетним и граничним условима, како би експеримент био поновљив, а интерпретација резултата, ослобођена споредних утицаја. Памтимо колико је пажње проф. Хајдин посвећивао мерењима, посебно развоју методологије мерења у отвореним токовима. Обликовањем сужења у каналу, инвентивно је увео у праксу релативно једноставан начин одређивања протока мерењем само једне дубине. Све је то било у функцији његовог схватања да систем мора бити хидраулички прегледан, са мерењем поуздано утврђеним водним билансом. Његова монографија „Објекти за одређивање протицаја у отвореним токовима“ користи се и данас у пројектовању хидротехничких објеката.
Иза професора Георгија Хајдина остале се три капиталне књиге које чине целину: „Механика флуида - књига прва: Основе“, „Механика флуида - књига друга: Увођење у хидраулику“ и „Механика флуида - књига трећа: Додатна поглавља“. У овом књигама, на себи својствен начин, проф. Хајдин је, демонстрирајући изванредни смисао за синтезу, успоставио везу фундаменталних законитости кретања флуида са концептуланим и лабораторијским моделирањем у разним областима хидраулике.
Огроман је утицај професора Георгија Хајдина на педагошки рад Одсека за хидротехнику Грађевинског факултета у Београду. Уводећи у наставу предмет "Механика флуида", као теоријске основе за проучавање утицаја воде и ветра на грађевинске објекте, унео велики заокрет у образовању грађевинских инжењера. Тај утицај је пренео и на друге факултете, свугде где је предавао овај предмет. Проф. Георгије Хајдин био истински посвећен настави и што је у педагошки процес улагао сву своју енергију и љубав према струци, коју је систематски развијао код својих ђака. Изванредно креативан у излагању градива, успевао је да врло сложене хидрауличке процесе и пратеће математичке формулације, објасни на једноставан, разумљив и сликовит начин, уз мноштво духовитих опаски, тако да се његова предавања и данас памте као прави доживљаји. Са позиције Шефа Катедре - функције коју је обављао десет година, од 1969. до 1979. године, успешно је руководио наставом, научно-истраживачким радом и сарадњом са привредом. Без сумње, његов рад у том периоду оставио је дубоки траг у развоју хидротехничке научне и стручне мисли у Србији. Заслужан је за стасање научног кадра свих хидротехничких специјалности на Грађевинском факултету у Београду. Његови наследници му дугују сва она базична знања без којих успешно бављење педагошким радом, науком и струком не би било могуће.
Утицај професора Георгија Хајдина на струку и на развој кадрова био је присутан и у раду некадашњег Југословенског, а садашњег, Српског друштва за хидрауличка истраживања, на чијем је челу био од 1966. до 1970. године, а чији је рад активно пратио практично до краја живота.
Верујући у неопходност перманентног образовања, својевремено је иницирао семинаре за инжењере из праксе, на којима је био један од главних предавача. Због тих активности, биран је за заслужног члана Друштва грађевинских инжењера Југославије. Као један од најцењених стручњака, проф. Георгије Хајдин био је дугогодишњи експерт предузећа "Енергопројект" и ХЕПС "Ђердап" током његовог пројектовања и изградње, као и стални члан Југословенско-румунске комисије за пројекат ХЕПС "Ђердап 1". Активно је учествовао је на стручним саветима на којима су разматрани пројекти практично свих највећих водопривредних објеката у некадашњој Југославији. За свој допринос у науци и струци, стекао је многа признања. Носилац је неколико високих одликовања и добитник Октобарске награде града Београда 1967. године. Потом је био члан жирија за додељивање ове награде за област математичко-физичких и техничких наука. За педагошки рад је добио некадашње највише признање - Седмојулску награду, па је годинама био члан Одбора за додељивање те исте награде. Био је један од најутицајнијих чланова Академије инжењерских наука Србије од њеног оснивања, посебно у Одељењу грађевинских наука.
Линк на ГРФ профил |
 |
| У плејади великих хидротехничких стваралаца, оних који су својим делима обележили етапе у развоју српске и југословенске комуналне хидротехнке, посебно истакнуто место заузима проф.др Милоје Милојевић, дипл.инж.грађ. Као што је проф. Никола Стаменковић крајем прошлог века фундирао развој великих комуналних хидротехничких система градова, а проф.др Слободан Петровић тај развој обогатио савременим идејама санитарног и хемијског инжењерства, проф. др Милоје Милојевић својим делима обележава прелаз на регионалне системе у области снабдевања водом, фундирајући концепцију великих постројења за пречишћавање воде, које се са правом називају "фабрикама воде". Научни и стручни доприноси развоју великих водоводних система, као и изванредни резултати у домену каналисања и заштите вода, сврставају проф.др Милоја Милојевића у плејаду великана српске и југословенске хидротехнике. МИЛОЈЕ МИЛОЈЕВИЋ је рођен 1927. године у Београду. Школовао се у Београду, где је 1945.године матурирао у IV мушкој реалној гимназији. Године 1945. уписао се на Грађевински одсек тадашњег Техиничког факултета Универзитета у Београду, а дипломирао је 1951. године на Одсеку за хидротехнику на Грађевинском факултету Техничке велике школе у Београду. За студије хидротехнике определио се у трећој години желећи да ради у домену везаном за природу. Љубав према природи учинила је да као студент учествује у оснивању студентског планинарског друштва "Ртањ" и да учествује у његовим активностима - планинарским турама. Афинитет према проучавању природе за коју је вода од суштинског значаја, стекао је и у породици, поред оца, емнентног професора биологије на Медицинском факултету. Припада оним првим послератним генерацијама које су се школовале и стицале инжењерска знања у тек ослобођеној земљи и које су одмах након дипломирања имале велике одговорности у обнови и изградњи земље и формирању новог високог школства. Дипломски рад из области каналисања насеља одбранио је код проф др Слободана Петровића, изузетног педагога и ствараоца у области комуналног Инжењерства.. По тадашњој планској расподели кадрова запослио се 1951. године на Грађевинском факултету Техничке велике школе у Београду, најпре као млађи грађевински инжењер, а одмах затим и као асистент на предметима Снабдевање насеља водом и Каналисање насеља. Докторску дисертацију из области хидраулике објеката за захватање подземних вода ("Прилог решавању проблема издашности и интерференције бунара са хоризонталним зракастим дреновима одбранио је 1962. године на Грађевинском факултету у Београду. Смисао за комплексно решавање проблема комуналне хидротехнике, укључујући у то све области инжењерства, хемије, биологије - микробиологиие, стекао је од својих професора Слободана Петровића и Душана Злокоса који су у тој области били пионири у нашој земљи. Та жеља да што комплексније разматра проблеме у области вода одвела га је на магистарске студије у САД, где је током школске 1962/1963 године на Мичигенском Универзитету у Ен Абору стекао диплому магистра наука Санитарног инжењерства са радом под насловом „Хемијска потрошња кисеоника која потиче од угинулих алги”. Године 1962 биран је за доцента за предмете Снаб девање насеља водом и Каналисање насеља. 1969. године за ванредног професора, а 1978. године је изабран за редовног професора за поменута два предмета. На редовним студијама на Грађевинском факултету у Београду одржавао је наставу још из предмета Квалитет воде. Одржавао је наставу на Архитектонско - грађевинском факултету у Приштини (Снабдевање водом и каналисање насеља), као и на Грађевинском факултету у Суботици, где је предавао предмет под истим насловом. Осим наставе на редовним студијама, професор др Милоје Милојевић је био изузетно активан на последипломским студијама. Предавао је делове предмета Хемија, Микробиологија и хидробиологија иЗаштита вода и водотока, као и предмете Снабдевање водом, Одвођење и пречишцавање отпадних вода. Био је ментор за велики број магистарских теза и докторских дисертација и написао скрипте за ове предмете. Научни и стручни рад професора Милоја Милојевића је изузетно плодан. Професор Милојевић својим активностима прати воду на целом њеном за човека најделикатнијем путу - од изворишта подземних или надземних, преко постројења за пречишћавање, дистрибутивних Система, па до поновног пречишћавања, али сада отпадних вода и њиховог враћања у водотоке, чији квалитет ваља одржати у одговарајућој класи квалитета. И читав тај процес професор Милојевић разматра као интегрални део заштите животне средине, знатно раније но што је екологија постала једна од тема научног и стручног рада код нас. Такође треба истаћи изванредну хармонију коју професор Милојевић успева да оствари између научног рада, као базе за све остале активности, стручног рада кроз пројектовање низа најсложењих објеката и система, као и изузетно драгоценог педагошког рада, преносећи генерацијама студената своја изузетна знања и искуства и делајући као матица на стварању изузетно образованих кадрова из области комуналне хидротехнике. Изузетно активан је био и на публицистичком плану, те је објавио преко 150 библиографских јединица, у књигама, часописима, на научим конгресима у земљи и иностранству. Књига професора др Милоја Мллојевића „Снабдевање водом и каналисање насеља“ , објављена у пет издања, изванредан је уџбеник из кога су се школовале бројне генерације хидроинжењера на факултетима у Београду, Загребу, Скопљу, Приштини и Суботици. |
 |
| Рођен је 1932. године y Бихаћу. Дипломирао 1955. године на Грађевинском факултету Универзитета y Београду – Одсек за хидротехнику. Докторирао је 1965. године из области неустаљеног струјања y природним токовима. У звању млађег грађевинског инжењера прво je годину дана био ангажован при Хидрауличкој лабораторији Факултета. Године 1958. изабран je за асистента на Грађевинском факултету на предметима Регулација река и Хидротехничке мелиорације. Исте године, y Институту за водопривреду CP Србије (касније Институту за водопривреду Јарослав Черни), ангажован je y звању хонорарног сарадника, све до 1975. године. За доцента је изабран 1967. године, ванредног професора 1975, a за редовног професора 1980. године, на предметима Регулација река и Пловни путеви и пристаништа. Био je продекан за финансије (1973–1975), управник Института за хидротехнику (1979–1981), декан Грађевинског факултета (1983–1985), председник Савета Факултета (1988–1990), члан Савета Универзитета, председник Стручне комисије Универзитета и председник Већа катедара за хидротехнику у периоду 1990–1996. године.
Осим на матичном факултету, држао je наставу на Грађевинском факултету y Нишу, Саобраћајном факултету y Београду, Архитектонско-грађевинском факултету y Приштини и на Војној академији копнене војске ЈНА. Ha последипломским студијама матичног факултета држао je наставу из предмета Неустаљено струјање y отвореним токовима, Речна хидраулика, Регулација река и Пловни путеви и пристаништа, a из предмета Неустаљено струјање y отвореним токовима и на Грађевинском факултету y Сарајеву. Ha Међународном курсу из водопривредног инжењерства држао je предавања из области речне хидраулике у периоду 1981–1991. године. Објавио je уџбенике Регулација рекаи Унутрашњи пловни путеви u пристаништа. За Школу за бродарство, бродоградњу и хидротехнику – смер нискоградња, написао je уџбеник Основи хидротехнике (коаутор М. Јовановић). Ментор је више магистарских и докторских теза. Био је председник Комисије за полагање стручних испита у области хидротехнике при Друштву инжењера и техничара Србије. Аутор је преко 90 радова објављених у домаћим научним и стручним часописима и на домаћим и међународним конгресима. Био је представник државе на конгресима Међународне асоцијације за пловидбу (PIANC, 1971–1993). За свој рад одликован je Орденом рада са златним венцем (1986). Руководио je или је био коаутор многих стратешких пројеката, студија, научних и стручних пројеката из области речне хидраулике, уређења речних токова, заштите од поплава, пловних путева и пристаништа. Најважније студије и пројекти односе се на Велику Мораву, Дрину, Саву и Дунав. Био је председник или члан бројних државних комисија за пријем објеката и ревизију пројеката. По одласку у пензију 1997. године био је ангажован на реализацији више пројеката из области хидротехнике. Преминуо је 2021. године у Београду. |
 |
|
Рођен je 19. 8. 1933. године y Великом Гају код Вршца. Грађевински факултет je завршио y Београду 1958. године, магистарски рад Проучавање кретања вученог наноса помоћу радиоактивних обележивача одбранио je 1967. године, a докторску дисертацију Анали-
за кретања вученог наноса помоћу случајних процеса 1975.године на Грађевинском факултету y Београду. Од 1958. до 1965. године ради y Институту за водопривреду Јарослав Черни на идејним решењима водопривредних система и на студијама из области хидрологије. Од 1965. године je асистент Грађевинског факултета y Београду, доцент од 1976. године, ванредни професор од 1979. године, a редовни професор за предмете Основе хидротехнике и Стохастичка хидрологија од 1990. године. Ha последипломским студијама предавао je предмете Кретање наноса (са Д. Мушкатировићем) и Сто хастичка хидрологија (са 3. Радићем). Бавио се педагошким, научноистраживачким и стручним радом. Допринео је развоју стохастичке хидрологије (анализа појаве екстремних величина), параметарске хидрологије (регионална анализа хидролошких појава) и области изучавања речног наноса. Године 1999. одлази у заслужену пензију. Руководио је пројектима Application of Radioactive Tracers in the Study of Sand Movements in Rivers (1964–1967) и Study of the Dispersion on Rivers by Nuclear Techniques (1969–1970) под окриљем Међународне агенције за атомску енергију из Беча. Kao експерт исте агенције борави више пута у Бразилу (1971–1976), где реализује истраживачки пројект Use of the Tracers in the Sedimentologie. Учествовао је y реализацији више научноистраживачких пројеката из области хидрологије, водопривреде и заштите вода. Руководио је израдом Катастра отпадних вода Србије (1985–1989). Од 1994. године био је одговорни истраживач пројекта стратешког технолошког развоја Србије Заштита површинских и подземних вода y Републици, у којем је учествовало седам научноистражи вачких организација. Био је национални координатор Међународног хидролошког програма FRIEND под окриљем UNESCO за област Мале воде (од 1993). Објавио је велики број научних радова, око 120, од тога 53 у иностранству. Значајне су монографије које је написао самостално – Анализа вероватноће појаве хидролошких величина (1990) или као водећи аутор – Хидролошке величине и вероватноће појава (2018), као и два издања збирке задатака Примењена хидрологија – збирка задатака (2005, 2018). . Од 1976. до 1980. године био је први управник тек основаног Завода за хидротехнику (при Грађевинском факултету у Београду), који је убрзо прерастао у Институт. Исту дужност је обављао и од 1989. до 1998. године. Од 1994. до 1996. Године био је председник Југословенског друштва за заштиту вода. У дужим раздобљима био је члан руководстава Хидролошког друштва Југославије, Друштва грађевинских инжењера и техничара, као и члан редакционог одбора публикације Грађевински календар. Био је редовни члан Инжењерске академије Југославије (касније Академије инжењерских наука Србије). Преминуо је 8. јануара 2017. године Линк на ГРФ профил |
 |
| Рођен je 1934. године y Крагујевцу. Гимназију je завршио y Београду 1953. године, a затим ce уписао на Грађевински факултет Универзитета y Београду, који je завршио 1958. године. Магистарски рад je одбранио 1969. године, a докторску дисертацију 1985. године на Грађевинском факултету y Београду. Од 1958. до 1978. године радио је y предузећу Енергопројект (Београд). Затим прелази за директора ООУР Хидроинжењеринг предузећа Косовопројект (Београд). Од 1982. године je на Грађевинском факултету y Суботици, где je 1985. године биран y звање ванредног, a 1986. године y звање редовног професора за предмет Теорија површинских носача. Предавао je: Хидротехничке конструкције,Теорију конструкција 1, Теорију конструкција 2 и Теорију површинских носача, као стално или хонорарно запослен. Ha Грађевинском факултету y Београду je од 1987. године y звању ванредног професора, a од 1992. године y звању редовног професора за групу предмета Хидротехничке конструкције. На Одсеку за хидротехнику предавао је предмете Хидротехничке конструкције и Хидротехничке грађевине, a на Одсеку за конструкције: Основе хидротехничких конструкција, Хидротехничке конструкције 1 и 2 и Бетонске бране. Ha последипломској настави предавао је Бетонске бране, Лучне бране и Подземне хидротехничке конструкције. Бавио се стручним и научним радом y области теорије еластичности и хидротехничких конструкција, посебно брана. Дао je низ значајних остварења, нека од њих пo први пут y нашој земљи. Један je од најбољих познавалаца пројектовања и грађења бетонских брана y нашој земљи. Аутор je идејних решења за 63 објекта y оквиру 19 комплексних хидротехничких система, 52 идејна пројекта хидротехничких објеката и 94 главна и детаљна пројекта y оквиру 27 хидротехничких система, од којих су 63 објекта реализована. Осим пројектовања, за већину тих објеката урадио је све хидрауличке, статичке и динамичке прорачуне. Искуство je стицао y надзору и на извођењу y земљи и иностранству. Од реализованих објеката најзначајнији су: гравитациона преливна бетонска брана Ђердап I и лучна брана Пива (идејни пројекат) ‒ највиша југословенска хидротехничка грађевина (220 м) . Аутор je већег броја радова објављених y стручним и научним часописима, као и прве књиге-уџбеника из области хидротехничких конструкција на српском језику, објављене 1992. године, под насловом Хидротехничке конструкције 1. Осим тога, објавио је још пет уџбеника и збирки задатака из области хидротехничких конструкција. У пензији је од 2000. године. Преминуо је 2022. године у Београду. Линк на ГРФ профил |
 |
| Рођен је у Београду 4. 10. 1949. године. На Грађевинском факултету у Београду дипломирао је 1974. године, магистрирао 1983. Године и докторирао 1988. године. Добитник је награде за најбољи магистарски рад и најбољи докторски рад. У периоду 1974–1977. Године радио је у Енергопројекту, а од 1978. године па до пензионисања 2016. године на Грађевинском факултету у Београду, као асистент и од 1990. године као доцент у области хидрологије. Продекан за науку ГФ био је од 2001. до 2004. године. Усавршавао се у водећим институцијама Велике Британије, Француске, Мађарске и Немачке. Предавао је пет предмета на редовним и последипломским студијама и држао предавања на међународним курсевима WMO, UNESCO, UNDP/FAO, DAAD. Учествовао је у реализацији 22 национална и седам међународних научних пројеката, 45 стручних пројеката у земљи и 10 у иностранству. Остварио је пионирске кораке у областима моделирања хидролошких процеса, развоју урбане хидрологије, анализи суша, одбрани од поплава, регионалним хидролошким анализама, увођењу GIS технологије и примену сателитских снимака за хидролошке анализе, увођењу хидролошких и водопри вредних информационих система, као и објективном приступу анализи утицаја глобалних климатских промена на водне ресурсе. Са проф. E.Pasche (TUHH, Hamburg) је разрадио E-learning system Hydrology of Floods (2004–2006).
Био је национални кореспондент зa Хидрологију при IUGG, IAHS, BIOPOLITICAL Int. Org, члан међународног комитета UNESCO-IHP пројекта FRIEND-AMHY (1991–2006) и експерт WMO у пројекту MED-HYCOS (1995–2002) Светске банке. Такође, био је члан два ационална комитета (UNESCO-IHP и IUGG), четири стручна удружења (члан председништва ЈДХ од 1989. године и председник 1994–1998), као и у уредништву три национална часописа и коедитор пет UNESCO публикација. Уредио је 15 публикација ЈДХ и НК-МХП, од којих су прве три Хидролошки информациони системи (1988), Нагле поплаве – узроци и последице(1989) и Географски информациони системи у хидрологији иводопривреди (1995), док су осталих 12 посвећени темама УН за обележавања Светског дана вода (22. март). Са проф. С. Јовановићем је као коаутор израдио поглавље Хидролошки режим у оквиру четворојезичне монографије Хидрологијареке Дунав (1988), за шта је добио и награду због дугогодишње сарадње подунавских земаља. Током периода међународних санкција УН, личним залагањем је постигао равноправно и активно учешће Југославије у два водећа светска пројекта: Регионалне анализе режима отицаја (UNESCO IHP-P1.1.-FRIEND) и Прва фаза развоја Светског Хидролошког Осматрачког Информационог Система (WMO-MED-HYCOS). У истом периоду је, организујући годишње националне скупове, успео да обезбеди континуитет активности ЈДХ и НК-МХП, чиме је испунио дуг према свом професору Славољубу Јовановићу и омогућио опстанак високог реномеа Београдске хидролошке школе на националном и међународном плану. Преминуо је 19. септембра 2021. године у Београду. |
 |
| Рођен је 6. 1. 1950. године у Београду. На Грађевинском факултету у Београду дипломирао је 1974. године и магистрирао 1979. године. Докторирао је на Грађевинском факултету у Загребу 1988. године. Од 1974. године био је запослен као асистент у Институту за водопривреду Јарослав Черни, а 1978. године прешао је на Грађевински факултет у Београду. Током 1980. године провео је годину дана на ИХЕ Делфт, Холандија, на специјализацији из области санитарне хидротехнике. За доцента је изабран 1988. године, за ванредног професора 1996, а 2002. године за редовног професора за ужу научну област комунално и санитарно инжењерство. Током своје дугогодишње каријере на Грађевинском факултету у Београду предавао је предмете Комуналана хидротехника 1 и 2 и Квалитет вода на одсеку/модулу Хидротехника и водно еколошко инжењерство и Комунални инфраструктурни системи на одсеку/модулу Конструкције. Дуже од једне деценије, све до смрти, предавао је предмете Комунална хидротехника и Квалитет вода на АГГ факултету Универзитета у Бањој Луци. Био је ментор бројним дипломским и магистарским радовима, као и докторским дисертацијама. У периоду од 1981. до 1991. године држао је наставу из предмета у вези са снабдевањем водом, каналисањем и третманом вода на Међународном курсу из водопривреде у Институту за водопривреду Јарослав Черни, под покровитељством холандске владе и Унескa. У свом научноистраживачком и стручном раду био је посвећен снабдевању насеља водом, одвођењу отпадних вода и заштити вода од загађења. Објавио је више од 80 научних и стручних радова на домаћим и међународним конференцијама. Кроз научноистраживачку каријеру дао је значајан допринос примени научних сазнања у привреди. Учествовао је као сарадник или главни пројектант у пројектовању бројних објеката за снабдевање водом, каналисање насеља, припрему воде за пиће и пречишћавање отпадних вода. Био је активан члан Инжењерске коморе Србије, Српског друштва за заштиту вода и Удружења за технологију воде и санитарно инжењерство. Са професором Милојем Милојевићем написао је две Збирке решених испитних задатака из Снабдевања водом и каналисања насеља. Издао је монографију Пречишћавање отпадних вода (са сарадницима А. Ђукићем и Б. Бабићем) 1995. године, која је једна од првих монографија у нашој земљи која целовито обрађује наведену материју. Издао је са сарадницима и књигу Комунална хидротехника – примери из теорије и праксе, у којој су бројни практични примери решавани уз давање потребних теоријских објашњења. Пензионисан је 2015. године, а 2016. године је у Бањој Луци преминуо након кратке и тешке болести. |